Издавач: Народна библиотека Смедерево
.jpg)
Позајмно одељење за одрасле
Са збирком песама Милосава Мирковића Смедерево, град на рамену реке, овај град се поново рађа, етеризован, прочишћен и просијан; сведен на чисту поетску супстанцу, открива своје истинско, лепо лице у магијском огледалу поезије. У Мирковићевим песмама, древни престони град, град Ђурђа и Јерине, град грожђа и златних брда, град са душом „велике реке, прамајке рекâ“, град о којем се већ много пута певало и писало, опеван је као никад досад. Јер, топоси певања о Смедереву – место које спаја и раздваја природу и културу, историјска и легендарна прошлост, Дунав и Тврђава, аркадијски предели, нововековна збитија – оживљени су и обогаћени дубоким и непатвореним интимним доживљајем. Снагом Мирковићевог песничког заноса и луцидношћу песничког ума, Смедерево као предмет певања преобразило се у сушто писмо света, при чему су нестале границе између бића песника и бића града у којем се, као у дуго траженом, изгубљеном и поново нађеном завичају, песник настанио и претворио га у завичај поезије, која је завичај свих људи.
Пуноћу трајања и живота једног изузетног града и пуноћу живота људског у њему (увек осенченог митско-историјским знамењима!) Мирковић исказује слојевитим, надахнутим, бираним језиком. Јарке и живописне пејзажне слике које удружују сва чула везују се за историјске и митске ликове и мотиве, а мајсторски пробран детаљ из савременог доба упућује на узбудљиве аналогије: на дунавске обале, под платан на пристаништу, у брезик на Југову, Улицу слободе призвани су Таормина и словенски север, Одисеј и Георг Тракл... Топографија Смедерева, коју Мирковић добро познаје, тлоцрт је за једну нову топографију света и певања о њему. Тако се Смедерево, остајући град земаљски, усклађује са надземаљским – блиста пуним сјајем, изнова саграђено сугестивношћу ретке лирске имагинације.
Срећан сусрет Смедерева са јединственим песничким сензибилитетом Милосава Мирковића водио је – неумитно – ка настанку ове мале лирске енциклопедије једног града. Смедерево, град на рамену реке у њој постаје утопијски Горњи град у којем се лепота не квари и не расипа, у којем се нада не гаси и у којем љубав не пролази.
Татјана Лазаревић Милошевић