LA SANS PAREILLE

Трагом упозорења да је “свет зло и опасно место“ и да нас „једино прерушавање може спасти од злих грабљивица које нас вребају“ Милисав Савић нас води кроз дубинске рукавце необичне љубавне приче која се дешава током једног мистичног пролећног путовања Тосканом, а уствари у позадини југословенских ратова деведесетих.

Знајући да „једино измишљени свет поседује неки смисао“, Савић нам полагано расветљава тајанствена места своје јунакиње, неупоредиве и шашаве, и јунака, вишеструко прерушеног, попут самог писца.

Његов јунак, млади сликар Хасан, избеглица из Београда, који попут Казанове “у свакој жени види једну, а у једној све“, у Фиренци почетком деведесетих доживљава судбинску љубав, а већ крајем деведесетих, принудно мобилисан, нестаје током рата на Косову, под будним оком трговаца органима.

Попут неког данашњег српског Декамерона, виђеног кроз приче, снове, писма, есеје, коментаре, фусноте и друге белешке уоквирене бројем десет, Савићев роман је исписан у различитим приповедачким регистрима, као слагалица фикције и факата, литерарног доживљаја и историјског мапирања привида света, као дубинска прича о нашем, управо минулом , времену.

Мистерији љубави и мистерији путовања, пропуштеној кроз призму уметности ренесансног човека супротстављен је контекст наше сурове историје у којој се дешавају беспотребни ратови и нужна  избеглиштва. На сличан начин на који је Савићев роман Хлеб и страх, исписан пре четврт века, био литерарни епитаф за комунистичку Југославију, тако и овај роман, сасвим капиларно, индивидуално и колективно, заклапа слику ратних деведесетих.